Studenti javljaju

20. 03. 2014

Zašto je Šarić gospodin?

Beograd - Zašto je za Aleksandra Vučića Darko Šarić gospodin?

Potpredsednik Vlade u ostavci, koordinator svih obaveštajnih službi u Srbiji, i predsednik partije koja je pobedila na vanrednim parlamentarmnim izborima, oslovio je tako Šarića na vanrednoj sednici Vlade. Saopštavajući da je Šarić uhapšen, pošto je, kako je rekao, prethodno ponudio  bezuslovnu predaju sa jednim uslovom, Vučić je ponovio nekoliko puta da “gospodin Šarić neće biti svedok saradnik”. Mogli su to da vide i čuju svi koji su pratili Vučićevo izlaganje.

Koji je to kriterijum koji Vučić primenjuje da bi Šarića, osumnjičenog za krijumčarenje oko pet tona kokaina , i pranje 22 miliona evra od prodaje droge, nazvao gospodinom?

Poređenja radi, kako to za Vučića, recimo Miroslav Mišković, o kojem je nebrojeno puta govorio, nijednom nije bio gospodin? Oslovljava ga samo prezimenom.

Mišković je osumnjičen za malverzacije u privatizaciji putarskih preduzeća iz kojih je, sa saoptuženima, a prema otužnici, izukao oko 30 miliona evra, i utajio potezu od oko pet miliona evra.

I Šarić i Mišković su osumnjičeni, ali ne osuđeni, dakle nevini su.

Da li je reč o simpatijama, animozitetu, ironiji …Tek, kada to dolazi iz usta trenutno najmoćnijeg i najuticajnijeg čoveka u državi, ovo oslovljavanje teško da je slučajno i nepromišljeno. Nije, svakako, ni lapsus. Čemu onda razlika? Ili jesu gospoda, ili nisu. Po čemu jedan jeste, a drugi nije?

Šarić je bio u begstvu, za njim je raspisana poternica, i kako je sopšteno pošto je doveden u Srbiju - predao se kad je postalo izvesno da će biti uhapšen.

Mišković nije pobegao, uhapšen je držan u pritvoru duže nego što je propisano čime su narušena njegova prava što je potvrdio Ustavni sud Srbije, suđenje mu je u toku, a brani se sa slobode zbog čega mu je država odredila, a on platio, novčanu garanciju najveću u istoriji domaćeg pravosuđa.

Da nije žalosno, bilo bi smešno. Baš kao kada je, svojevremeno, ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović u jednoj od ranijih srpskih vlada (posle 5. oktobra) Milorada Ulemeka prvooptuženog i osuđenog na najtežu kaznu zbog ubistva Zorana Đinđića, oslovljavao sa gospodin Legija!

Šarićem se Vučić poslužio i u predizbornoj kampanji. Najavio je početkom marta da će Šarić biti uhapšen u narednih nekoliko nedelja. Na javnoj vanrednoj sednici Vlade, dan posle saopštenih rezultata izbora, Vučić je rekao da se Šarić zapravo predao. Preko posrednika je 24.februara stupio  u kontakt sa našim službama, i ponudio je predaju. Potom je uhapšen , što se i podrazumeva.

Vučić je, dakle, kao koordinator svih obaveštajnih službi u Srbiji, znao početkom marta da je Šarić još krajem februara ponudio da se preda. Ipak, biračima na predizbornom mitingu svoje stranke, tako posredno i  srpskoj javnosti saopštio je da će Šarić biti uhapšen. Bitna je razlika u formulaciji saopštenja ( ili najava, sve jedno), da će se neko predati, i da će biti uhapšen. Velika je razlika u efektu na javno mnjenje (posebno u predizbornoj kampanji) saopštenja o predaji, i saopštenja o hapšenju. Kao pravnik (a za to, inače, nije nužno da neko bude pravnik), i kao političar, Vučić to svakako zna, ili mora da zna.

Nekome bi  pitanja oslovljavanja  Šarića, i najava njegovog hapšenja (a ne predaje) pred izbore, mogla ličiti na sitničarenje, pa i na izraz antipatije prema potpredsedniku Vlade.Ali nije.

Suština je da najmoćniji i najuticajniji čovek u državi, bez obzira na partiju kojoj pripada i političku opciju koju zastupa, mora da vodi računa o svakoj izgovorenoj reči. Mora da misli šta priča. Nadasve, mora da govori istinu. Ne sme da manipuliše istinom, da od nje kreira poluistinu. Ili bi bar trebalo da se trudi to da čini.

Samo iznošenjem istine odgovoran političar može da zaradi poverenje.

Ako već nije želeo, ili nije mogao, da otkrije pre izbora sve ono što je znao, a što je rekao posle izbora - da je Šarić ponudio bezuslovnu predaju 24.februara (a logično je da će, pošto se preda,biti uhapšen i sproveden u Srbiju), Vučić je mogao da tada ništa ne govori o tome. Ništa ne bi izgubio. Ali nije.

Odlučio je da saopšti deo istine. Onaj deo za koji je procenio da će njemu, i njegovoj partiji u predizbornom trenutku više odgovarati. Lični i partijski interes stavio je iznad opšteg. I pobedio je na izborima. Ne, naravno, zbog Šarića. Ali pomenute epizode sa Šarićem svakako su povod za razmišljanje: da li će i šta od onoga što Vučić, izvesno je, kao budući premijer bude govorio biti tačno, šta polutačno, a šta, može biti, i netačno.

Aleksandar Tasić, foto Zoran Mrđa