Studenti javljaju

28. 06. 2014

Pravna alhemija otimačine

Beograd - Zakon na sramotu zakonodavstva Srbije je Zakon o izvršenju i obezbeđenju (ZOI).

U pravnim sistemima (“pravno nazadnog sveta”), recimo Americi, podela na obezbeđene i ne obezbeđene kreditore je od fundamentalnog, suštinskog značaja, a svodi se na to da  “neobezbedjeni kreditori” ne mogu da se naplate iz nepokretne imovine duznika!

The status of being secured is a fundamental divide between creditors.

Neobezbeđeni kreditor ne može da se naplati iz dužnikove nepokretnosti (homestead examptions). Pa iz čega će da se naplati, u čudu se pitaju neki brižni pravnici? 

Ni iz čega! Kreditor je puko’ i tačka. Ko mu je kriv što je dao nepokriven kredit. Za preuzet rizik on se kompenzuje višim kamatama.

Srbi, međutim, imaju državu koja je mnogo brižna, pa nijednom kreditoru (banci) ne dozvoljava mogućnost da pukne.

Država je Zakonom o obezbeđenju i izvršenju obezbedila da to tako nešto jednostavno ne može da se dogodi.

Država je, naime, svakom kreditoru dala pravo da svoja potraživanja naplati iz celokupne imovine dužnika.

Kreditor ne može da pukne,ali zato puca po leđima građana!

Samo u državi Srbiju kreditoru za dati kredit nije potrebno apsolutno nikakvo obezbeđenje, ne daj Bože hipoteka. Ipak, i bez ikakvog obezbeđenja naš je kreditor bolje obezbeđen od bilo kog drugog.

Samo u Srbiji važi da je najbolje obezbeđen kredit onaj koji nema nikakvo obezbeđenje!

Dakle, kreditor u Srbiji ne može da pukne, što banke naravno ne sprečava da nam naplaćju bezobrazno neprimerene kamate. .

Kako je to moguće!? Jeste, uz pomoć čudesne alhemije koja se dešava u Zakonu o obezbeđenju i izvršenju (ZOI).

Tim zakonom su određene nekakve važne isprave - izvršne (hipoteka) i verodostojne (menica), a uz svaku od njih ili bilo koju od njih, poverilac ima pravo da zahteva izvršenje na celokupnoj imovini duznika!

Znači bilo koji od ovih instrumenata, kreditoru je potreban samo kao polog, pa ako u posedu ima, recimo, menicu on daje menicu i ispostavlja zahtev da se menično potraživanje naplati prodajom nekog dela dužnikove imovine (podrazumeva se celokupne duznikove imovine, pokretne i nepokretne) po izboru poverioca.

Znači, na naplatu - protest menice - sud više ne primenjuje Zakon o Menici (jer po ZM poverilac se ne može naplatiti iz dužnikove nepokretnosti) već se primenjuju pravila fabuloznog ZOI.

Ali, krenimo redom.

U Zakonu o Hipoteci postoji član koji glasi :

“Hipotekarni poverilac može da zahteva da svoje dospelo potraživanje namiri:

1) najpre iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti, a zatim iz ostale imovine dužnika;

2) istovremeno iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti i iz dužnikove imovine; ili

3) najpre iz dužnikove imovine, pa tek potom iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti”.

Pretpostavljam da se podrazumeva: u uslovima kada vrednost dospelog potraživanja hipotekarnog poverioca premašuje vrednost hipotekovane nepokretnosti.

Međutim, po ZOI ova ista prava pripadaju i svakom nehipotekarnom poveriocu.

U ZOI član 20. briše razliku između izvršne isprave i verodostojne isprave time što svaki poverilac, bez obzira na vrstu isprave koju poseduje, i bez obzira na visinu potraživanja, ima pravo da podnese taj famozni zahtev po kome se izvršenje ima sprovesti nad celokupnom imovinom dužnika!  

Član 20. ZOI glasi: “Zakonom o izvršenju i obezbeđenju uređuje se postupak izvršenja i obezbeđenja potraživanja, postupak sprovođenja izvršenja i obezbeđenja i uslovi za obavljanje delatnosti izvršitelja.

Zakon će se primenjivati od 17.septembra 2011.godine i danom početka primene  ovog zakona prestaje da važi Zakon o izvršnom postupku iz 2004.( „Službeni glasnik Republike Srbije" br.125/04).

Ovaj Zakon je, po mom ubeđenju, u suprotnosti sa samim sobom, drugim zakonima (Zakon o Hipoteci/Zakon o Menici/Zakon o Obligacijama), i sa -zdravim razumom.

Zakonom o obezbeđenju i izvršenju definisana je podela na “izvrsne isprave” i “verodostojne isprave” čini se kao kulise koje bi Zakonu htele da daju pravničku formu i ozbiljnost za ono što ovaj zakon sprovodi, a to je ogoljena otimačina nepokretnosti građana Srbije, bez ikakve pravne zaštite.

Član 20 stav 3 ZOI izjednačava/poistovećuje “verodostojnu ispravu,” bez obzira na njenu formalnu sadržinu, sa “izvršnom ispravom” (među kojima je ugovor o hipoteci) odnosno svakom poverilocu (bez obzira na vrstu isprave) daje pravo izvršenja na celokupnoj imovini - uključujući i nekretnine - a da pri tom izvršni dužnik to pravo ugovorom nije preneo poveriocu.

Kakav onda smisao ima prethodna podela na ”izvršne isprave” i verodostojne isprave” kad na osnovu i jednih i drugih, bez ikakve razlike, poverilac stiče pravo da zahteva izvršenje nad celokupnom imovinom dužnika?!

Kada bi stav 3 ovog clana Zakona glasio recimo ovako:“Kad izvršni poverilac (koji poseduje izvrsnu ispravu - hipoteku) u predlogu za izvršenje zahteva da se izvršenje sprovede na celokupnoj imovini izvršnog dužnika ili uz predlog  podnese zahtev za dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika bez navođenja sredstva i predmeta izvršenja, sud određuje izvršenje, odnosno obezbeđenje bez navođenja sredstva i predmeta izvršenja. Nakon identifikovanja imovine izvršnog dužnika, zaključkom će se odrediti sredstva i predmet izvršenja”,ni ja kao pravni laik tu ne bi video nista sporno!

Ali u stavu 3 taj deo je izostavljen i time je razlika između verodostojne i izvršne isprave poništena.

Drugo, član 20 stav 3 ne daje poveriocu nikakvo pravo, već prihvata činidbu - kad izvrsni poverilac zahteva....onda sud postupa po zahtevu poverioca, (koji za svoj zahtev nema pravni osnov) zato što poverilac to zahteva!.

Pravni osnov poverioca da zahteva je član 20 stav 3,a pravni osnov za izvrsenje po članu 20 stav 3 je zahtev poverioca.

Kako bilo koji ili bilo čiji zahtev moze da bude pravni osnov!?

Na osnovu koje zakonske odredbe, člana, poverilac ima pravo da zahteva ulazak u posed privatne imovine/nekretnina, a bez vođenja sudskog spora i izvršne pravosnazne sudske presude, odnosno bez ugovora o hipoteci?!

Ovde, dakle, u Zakonu o izvrsenju i obezbeđenju, na pravnu scenu kao izvor obligacionog prava stupa nova kategorija - zahtev poverioca!

Da li je i kada zahtev uvršten kao osnov iz kojeg nastaje obligaciono pravni odnos, odnosno da li je i kada zahtev definisan kao izvor obligacija?

Poverilac zahteva izvršenje na celokupnoj imovini po osnovu cčlana 20 stav 3 (iako to pravo ne proizilazi iz verodostojne isprave - menice koju poverilac podnosi) a sud u članu 20 stav 3 postupa po zahtevu poverioca.

Na ovaj način svaki obligacioni odnos se pretvara “de facto” i “de jure” u hipoteku!?

Dovoljno je da poverilac zahteva od suda izvršenje na celokupnoj imovini dužnika. Tako se ovim članom dovode u istu ravan različiti dokumenti - izjednačavaju se izvršne isprave i verodostojne isprave, a sve proizvode iste pravne posledice - pravo raspolaganja celokupnom, pa i nepokretnom imovinom.

Primera radi, izjednačene su verodostojne isprave “izvod iz poslovnih knjiga za izvršene komunalne i slične usluge” i “obračun kamate sa dokazima o osnovu dospelosti i visini potraživanja”, sa izvrsnom ispravom “ ugovor o hipoteci, odnosno založna izjava, sačinjena saglasno propisima kojima se uređuje hipoteka”.

Ako poverilac (sa bilo kojom ispravom) ima pravo da na osnovu “zahteva” ( po cl. 20 stav 3. ZIO) traži i dobije izvršenje naplate duga prodajom iz dela celokupne imovine dužnika (uključujući i nepokretnosti), onda to hipotekarni ugovor čini potpuno bespredmetnim i besmislenim, kao i sve druge instrumente obezbedjenja - administrativne zabrane, menice, žirante....

Zašto onda banka pri sklapanju ugovora na ime obezbeđenja traži menice i žirante kada po ZOI svaka verodostojna isprava - obračun kamate sa dokazima o osnovu dospelosti i visini potraživanja - dobija snagu i status hipotekarnog ugovora!?

To znači da ovim članom zakona poverilac stiče pravo koje prethodno nije stekao, niti ga je definisao ugovornim odnosom.

I sad dolazimo do apsurda: po istom tom zakonu (ZOI) u cl. 269 definisano je da se obezbeđenje potraživanja može zasnivati samo na osnovu izvršne isprave!

Član 269 : Na osnovu izvršne isprave koja glasi na novčano potraživanje, izvršni poverilac ima pravo da zahteva obezbeđenje tog potraživanja zasnivanjem založnog prava na nepokretnosti izvršnog dužnika.

Znači, po ZOI, obezbeđenje se moze steći samo po osnovu izvršne isprave (ne i na osnovu verodostojne isprave) ali se zato izvršenje moze odrediti i na osnovu i jedne i druge.

Kome je uopšte potrebno založno pravo, pored prava na izvršenje kako je definisano ovim Zakonom?

Po našem ZOI ničim obezbeđeni poverilac je i najbolje obezbeđeni poverilac.Kako? Nehipotekarni poverilac, dakle poverilac koji nema ni jedan instrument obezbeđenja,podnosi sudu verodostojnu ispravu – “obračun kamata sa dokazima o osnovu dospelosti i visini potraživanja” (član.18 stav 9) - i uz to prilaze zahtev o izvršenju na celokupnoj imovini duznika, sa pravom da sredstva i predmete na kojima će se izvršenje sprovesti uslovljava svojim posebnim odobrenjem (član.20 stav 6), dakle bez zakonski zasnovanog založnog prava na nepokretnosti izvršnog dužnika!

 “Neobezbeđeni” poverilac je jednako “obezbeđeni poverilac”; ničim obezbeđeni poverilac ima apsolutno ista prava sve kao da je potpuno obezbeđeni (hipotekarni) poverilac;” izvršna isprava” jednako je “verodostojna isprava” a kao instrument obezbeđenja poveriocu nije potrebna nikakva isprava -  ni izvrsna niti verodostojna, potreban je samo “obračun kamata sa dokazima o osnovu dospelosti i visini potraživanja” (Cčlamn18 stav 9).

Sve ostalo u ZOI - podela na II i VI - su ustvari dekor, kulise koje bi trebalo da uozbilje Zakon i daju mu nekakvu pravnu formu, a da bi se suština svela na zahtev uz prezentiran “obračun kamata sa dokazima o osnovu dospelosti i visini potraživanja” i da kao poverilac steknete sva ista prava koja pripadaju hipotekarnom poveriocu pravo naplate iz celokupne imovine duznika izborom poverioca po sistemu laikovanja na Facebook-u.

Donedavno sam bio ubeđen da se sudovi i sudije ne bave šibicarenjem. Grubo otrežnjenej je, međutim, došlo u vidu rešenja suda o popisu imovine - pokretne nepokretne!

Poverilac (banka) podnosi sudu menicu kao instrument obezbeđenja (koji se sad zove “verodostojna isprava”) i traži izvršenje, ali ne po Zakonu o Menici, već po osnovu koje je definisano u Zakonu o Hipoteci (član 25) pa iako poverilac i nema hipoteku ta odgovornost i obaveza po kojoj “dužnik odgovara celokupnom svojom imovinom” (koja negde nije zapisana) svejedno se primenjuje, jer se podrazumeva da je dužnik dao hipoteku sve da toga nije ni svestan.

Ono što piše u Zakonu ne važi, a ono što ne piše, to se podrazumeva!

U slučaju protesta menice sud više ne primenjuje Zakon o menici (jer po ZM menica kao sredstvo obezbeđenja ne daje pravo meničnom poveriocu da se naplaćuje iz nepokretnosti dužnika), već se primenjuju pravila fabuloznog ZOI.

Pravnom alhemijom u ZOI, imovina građana Srbije je postala “alajbegova slama,“ imovina bez gospodara, koja im može biti  oduzeta na zahtev poverioca -  koji nema vašu hipoteku, nema vaše jemstvo, kome ste po bilo kom osnovu ostali dužni  jedan evro, 500 ili hiljadu evra,  samo ako se poveriocu to tako svidi (a sud mu je dao pravo da uslovljava kojim se delom vaše imovine najpovoljnije ostvaruje namirenje.

Sud je rad da - budući da je svaka “srazmera” (između visine duga i vrednosti nepokretnosti) srazmerna - tu “otimačinu” sprovede na zakonit način.

Istine radi, u istom clanu 20 postoji stav koji kaze da je sud dužan da vodi računa o srazmernosti između visine duga i vrednosti nepokretnosti. Međutim, javnosti su poznati brojni slučajevi oduzimanja imovine dužnicima, i prodaje u bescenje po osnovu ZOI, izbacivanje ljudi i porodica na ulicu i samoubistva kao krajnje konsekvence primene ZOI.

Zasto? Zato što u praksi nasih sudova važi da je princip namirenja poverioca jači od principa srazmere.

Narodski rečeno “ode kuća zbog 500 evra.”

Ne ćini li se pravnicima, profesorima i piscima zakona, da je ovim zakonom dato “malo previše “ slobode i voluntarizma i sudijama i izvršiteljima u pitanjima koje neposredno određuju sudbinu ljudi i porodica a da dužnici, s druge strane, od samovolje tih istih nisu ama bas ničim zastićeni.

Ili će mi reći da je svaka “srazmera” pravno valjana samim tim što je donosi dostojni i vrli sudija, te je samim tim sto je - princip namiranja poverioca “jači “ od principa srazmere - “nesrazmera” kao pojam i logička alternativa pojmu “srazmera” za potrebe ovog Zakona stavljena van opticaja.

I kome mogu tim povodom i na tu okolnost da se žalim?

Koji je pravni osnov zahteva poverica da se izvršenje sprovodi na celokupnoj imovini dužnika?

U razgovoru na Pravnoj Klinici sa profesorom obligacionog prava upoznat sam da je pravo poveriocu po kome “dužnik za svoje obaveze prema poveriocu odgovara celokupnom imovinom” dato na osnovu opšteg principa!?

Ostalo je samo da mi navedete gde je taj princip tako zapisan i definisan? Ako kao takav nigde nije zapisan, pitam se kako ste vi i svi ostali pravnici koji to znate i složno ponavlljate, došli do tog saznanja - na osnovu usmenog predanja koje se još od vremena Rimskog Prava studentima prava prenosi sa kolena na koleno!

Na koji način ja/ili bilo koji građanin države Srbije - ako tako ključna obaveza ne postoji u Zakonu o Obligacijama, u Ugovoru o kreditu koji sam sa bankom sklopio, ne postoji ni u Opštim Pravilima Banke - mogu doći do saznanja da takva obaveza i odgovornost postoje (osim da se sa njom upoznam kroz studije Pravnog Fakulteta).

U Zakonu o Privrednim Društvima precirano je vrlo jasno i nedvosmisleno u kojim slučajevima pravni subjekti odgovaraju celokupnom svojom ličnom imovinom a u kojima ne. Međutim, jedna tako ključna odrednica za fizičko lice (jednu od strana u obligacionim odnosima) u ZO koji dakle uređuje obligacione odnose koji nastaju iz ugovora, nigde ne postoji definisana obaveza po kojoj dužnik - fizičko lice, za svoju obavezu poveriocu odgovara lično celokupnom svojom imovinom.

Znaci da jedna apstraktna obaveza “fizičko lice, za svoju obavezu poveriocu odgovara lično celokupnom svojom imovinom” (apstraktna jer nigde nije zapisana) ne izvire iz Zakonom određene pravne norme već iz nekog usmenog predanja, ali je zato podignuta na nivo “opšteg principa” i figurira u pravnom prometu isto kao da proizilazi iz odredbi/člana nekog Zakona.

Da sam ja preduzetnik (kao što nisam) ili član ortačkog drustva (kao što nisam), i da napravim dugovanje prema poveriocu, kada dođe do sudske naplate ja kao preduzetnik i/ili ortak, mogao bi da sporim kod sudije pravo poverioca da se naplaćuje iz moje nepokretne imovine, ali uzalud. Jer će mi sudija u tom slučaju reći da poverilac ima to pravo po Zakonu o Privrednim Društvima. Jer u tom Zakonu je to napisano! Što ja kao preduzetnik/ortak to nisam znao to je svakako moj problem.Međutim, kada ja kao fizičko lice postavim to isto pitanje – po kom osnovu poverilac ima pravo da se naplaćuje iz moje nepokretne imovina a bez stečenog prava zaloge, odnosno, po kom zakonu sam ja u svojstvu dužnika u obavezi da odgovaram poveriocu celokupnom svojom imovinom - pravnici nemaju da mi pokažu ni taj Zakon ni taj član - zato što takva obaveza nigde nije zapisana.

 Evo nekih od ponuđenih odgovora koje sam čuo od pravnika:opšti je princip da dužnik odgovara celokupnom imovinom.Svejedno, i na fizička lica koja nisu preduzetnici se primenjuje zakon kao da jesu preduzetnici.To važi još od Rimskog Prava.Svejedno, to i ne mora nigde ni da piše jer je toliko očigledno i logično da se samo po sebi podrazumeva.Pa kakao mislite da se poverilac onda naplati?Pa poverilac sa nikakvim obezbeđenjem - nikako! Njegov je izbor i njegov rizik da takav kredit odobri ili ne odobri.

Država kreditora/banku nikakvom prisilom nije naterela da odobrava kredite bez valjanog obezbeđenja - samo je propisala načine i instrumente tog obezbeđenja - ali su zato banke (pitam se kojim načinom i metodom), obezbedile kod države prisilu da svoja ne obezbeđena potraživanja namiruju prinudnom prodajom nepokretne imovine duznika.

Rizik ne obezbeđenih kredita se u svetu kompenzuje visim kamatnim stopama. Zato je normalno da su ne obezbeđeni krediti znatno skuplji od valjano obezbeđenih kredita.

Možda je najbolji odgovor na ovakvo pitanje, kontra pitanje - a kako u  suprotnom mislite da se građanin naplati od banke; ko i čime garantuje depozite građana kod banke? Možda reputacija i ugled banke! A kad  banka ‘pukne’ onda nikom ništa (primer Jezde i Dafine).

U našem slučaju, građani Srbije, koji i ne znajuži uzimaju kredite koji su najbolje obezbeđeni i kad nisu ničim obezbeđeni (jer vasa država umesto vas, bez vašeg znanja i saglasnosti ali u vaše ime poveriocu daje hipoteku i pravo naplate prodajom dela iz celokupne vaše imovine) plaćaju najviše moguće kamate – i u Evropi, i ostatku civilizovanog sveta.

Da li je ta obaveza, dakle taj opšti princip, po kome poverilac ima pravo da prodaje nepokretnu imovinu duznika, toliko nebitnan element ugovornog odnosa da poverilac nije ni u kakvoj obavezi da ga navede?

Građani Srbije kao korisnici kredita (recimo za kupovinu automobila u vrednosti od 8800 evra za preuzete obaveze prema poveriocu “de jure” garantuju celokupnom svojom imovinom koja vrednost uzetog kredita prevazilazi 10, 20, 50 ili 100 puta! a da o tome pojma nemaju, da takva odredba nije uneta u Ugovor shodno Zakonu o Zastiti Korisnika Finansijskih Usluga, ona nije naznačena ni u Opstim Uslovima Poslovanja Banaka pa onda pitam pravnike, a i građane Srbije, ko bi bio spreman da preuzme ovakvu obavezu, odnosno da li biste vi potpisali ovakav ugovor da vam je sve ovo bilo unapred poznato.

Dalje, Sud određuje izvšenje, na pokretnim stvarima poverilac može da namiri samo deo svojih potraživanja, preostaje da se naplati jos, recimo  1500 evra. Moja nepokretnost – porodični stan - zajednička je imovina supruznika. Kako ce sud u tom slucaju postupiti? Nalogom za izvršenje prodajom stana! Kako ako nema saglasnost supružnika – supruge?

Ako ne, šta biva sa preostalim nenaplaćenim delom potrazivanja od 1500 evra?

Da li se taj deo duga otpisuje - po osnovu procene suda da postoji nesrazmera između visine potraživanja (1500 evra) i vrednosti nepokretnosti (stan vrednosti 75.000 evra) i postupak time okončava - ili po istom osnovu sud moze odlučiti da je visina potraživanja srazmerna vrednosti nepokretnosti i nastaviti sa izvrsenjem prodajom nepokretnosti?

Čini se da sam ja sa bankom, sklapajući ugovor o kreditu, potpisao - protiv svoje volje i saznanja - i ugovor o hipoteci i to na vrednost koja je desetostruko veća od vrednosti uzetog kredita za auto, a da pri tome ne samo da toga nisam bio svestan, već nisam ostvario nikakvu pogodnost u smislu uslova kreditiranja (visine kamatne stope).

Po koji bi nomalan Srbin uzeo kredit sa saznanjem da kreditno potrazivanje obezbeđujete celokupnom svojom imovinom koja je moze biti i 100 puta veća od iznosa kredita; sa saznanjem i svešću da ce poverilac po raskidu ugovora imati pravo da se naplati iz celokupne vase imovine (bez obzira na visinu duga) prodajom vaše nepokretnosti po njegovom sviđanju.

Da li imam pravo da tužim banku za dovđenje u Zabludu ili za Prevaru po ZO?

Pitanja ima bezbroj, recimo, jedno od njih je i zašto su kamatne stope u Srbiji toliko visoke?

Kamata na depozite gradjana u devizama po viđenju je 0%, na 6 meseci je 2.35% a  na 12 meseci 2.60% (2.24% EKS do 3.45% EKS na 6 god.)dakle sve kao da su švajcarske banke.

Na drugoj strani, kada banka odobrava kredite privredi i građanima, dolazimo na teren ogoljene gramzivosti gde je prosečna kamatna stopa na potrosacke kredite u Srbiji izmedju 13-17%.

Kamata na kredit za auto u devizama je 16,46%EKS (Sberbanka Srbija).

Još je drastičnija situacija ako se posmatraju kamate na ugovore o dozvoljenom minusu gde je nominalna kamatna stopa 33%, dok efektivna dostiže i neverovatnih 44% godišnje. U poredjenju sa nekim zemljama iz okruzenja - u Sloveniji je ova kamata 8,78%, u Hrvatskoj 11,53%, a u Finskoj 4,68%, u Španiji 4,89% - gradjani Srbije ‘de facto’ plaćaju kamatu koja je i do 6-7 puta veca nego u državama Evrope na koju se tako često ugledamo..

Najčešće obrazloženje u bankarskim krugovima, i povremenim ekspertskim analizama (onog tekstilno unakaženog Veroljuba Dugalića na mestu predsednika udruzenja banaka) je sledeće: Srbija ima slab kreditni rejting i plasman kredita u Srbiji je rizičniji sto nas svrstava u najrizičnije evropske zemlje.

Drugi argument svodi se na visoku stopu inflacije. Međutim za kredit indeksiran u evrima argument visoke inflacije je naravno besmislen jer se rate kredita usklađuju sa kursom evra.

Ako je teza o riziku opravdana, za očekivati bi bilo da banke smanjuju svoje plasmane.  Međutim to u Srbiji nije slučaj. Banke se sve jače i agresivnije trude da povećaju svoje plasmane! Zašto? Pa upravo zato što je njima izgleda dobro poznat taj “opšti princip” po kojem su ničim obezbeđeni kreditori u Srbiji ujedno i najbolje obezbeđeni kreditori a da gradjani toga nisu ni svesni sve do momenta raskida ugovora. Sve do tog momenta ta okolnost je strogo čuvana tajna za građane Srbije i niko nije dužan da ih na tu okolnost upozori!

Kada bi guvernerka Narodne Banke Srbije - stilizovana Jorgovanka Tabaković - dužnostima iz opisa svog posla posvetila bar onoliko vremena koliko posvećuje izboru okvira naočara i svojoj frizuri, onda bi verovatno primetila da je bezobrazno neprimerena razlika između aktivne i pasivne kamate (koja ne postoji nigde u Evropi ni u Americi), očigledan primer zelenašenja i kontrolisanog kartelskog trzista.

Pitam vas pa koji to onda rizik na sebe preuzima banka kao opravdanje za visoke kamatne stope kad drzava u ZOI garantuje bankama napaltu potrazivanja iz celokupne imovine građana Srbije!

I na kraju, šta biva sa ustavnom odredbom o pravu građana na nepristrasno, zakonito i pravično sudjenje?

Iz perspektive ZOI i pravu gradjana na pravicno sudjenje deluje kao neslana sala. Na resenje suda po ZOI ne postoji prigovor kao pravni lek, ne dozvoljava se povraćaj u pređasne stanje, nije dozvoljeno veštačenje, rešenje se može sprovoditi i bez pravosnažne sudske presude, suđenje se sprovodi bez ročista, i ne postoji ni kao teoretska mogućnost da sud u korist dužniku donese rešenje o otpustu barem dela duga - kamata.

Ako država bankama garantuje naplatu potraživanja “celokupnom imovinom građana Srbije,” bilo bi primereno da i građanima Srbije - štednju/depozite u bankama – garantuje ”celokpnim bužetom države Srbije”, ali to nije slučaj jer naravno mnogo je lakše garantovati tuđom nego svojom imovinom.

Zaštite ljudskih prava nema bez vladavine prava i pravne sigurnosti. A kakva je pravna sigurnost u državi u kojoj ono sto piše u Zakonu ne važi a ono što ne piše se podrazumeva?

Od ovoga zaista nema ni odbrane ni zastite.I još jedno: sta je sa obavezom države da siromašnim građanima mora obezbediti pravnu pomoć i zaštitu.

Umesto toga država u sudskom procesu bez ročista, dužnika koji usled objektivnih okolnosti nije u mogućnosti da plaća obaveze iz kredita, opterećuje još i sudskim troškovima.

A ako je i od države, mnogo je.

Crni Smit (podaci poznati redakciji)