Studenti javljaju

06. 10. 2011

Odlazak portretiste Banata

Beograd - Srpska fotografija je juče iznenada ostala bez jednog od svojih najboljih autora. Preminuo je Steva Sekerić, osnivač i spiritus movens Centra za foto i filmsku kulturu Srba. Ovoga puta njegovo veliko srce nije izdržalo težinu vremena, čije breme svi nosimo.

Juče, 5. oktobra 2011. posle podne preminuo je fotograf Steva M. Sekerić. A samo dva časa pre toga poslao mi je jedan zanimljiv imejl. Bio je pun života, ali je ovaj tužani tragičan događaj svima nama opomena da smrt svakog trenutka vreba i čeka one koji za samo jedan delić sekunde izgube neku svoju odbranu. Hodamo stalno na ivici života i smrti i sada smo svedoci da je jedan, možda najbolji među nama, prešao tu granicu silom sudbine u vreme kada to ama baš niko nije očekivao. Vest se brzo proširila velikom fotografskom zajednicom, na žaljenje svih nas koji smo ga dobro poznavali i živeli u nadi da će doći neka bolja vremena za sve nas koji se fotografijom bavimo iz ljubavi.

Upoznali smo se preko foto sajta www.balkanphotocontest.com (skraćeno BPC) na kome sam, osim fotografija, počeo da objavljujem i eseje o fotografima. Gledajući galerije stotinak fotografa, odlučio sam da prvo pišem o njemu, jer je on od svih jedini imao u potpunosti izgrađen autorski rukopis i zaokruženo delo, a direktan povod bila je i njegova velika izložba fotografija u Perlezu 2009. godine. Na BPC on se predstavljao kao StevaS, a sebe opisivao na sledeći način - strastven ribolovac, modelar i pomalo fotograf, iako je imao visoko zvanje kandidata za majstora fotografije. Voleo je da o sebi govori kao o Velikom Lali, Banaćaninu, posebno kad su Bačvani u pitanju.

Steva je bio veliki šaljivdžija, čovek koji se raduje životu i to pokaziuje kroz svaku svoju fotografiju. Večna i nepresušna tema ovog autora su Banat i negovi žitelji. On je bio zapravo portretista Banata, odakle je poticao. Bavio se fotografijom više od 40 godina. Zato se u njegovom stilu, osnovnom pogledu na fotografiju, u njegovom fotografskom rečniku, oseća duh vremena iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, vremena nabijenog mnogim istorijskim događajima, kada je dokumentarna fotografija bila jedan od najjačih načina izražavanja. Taj stil on je zadržao do današnjih dana, a svoju ljubav je preneo i na svog sina i ćerku, koji se danas profesionalno bave kamerom i fotografijom.

Slikajući pretežno portrete seljana, ljudi različitih zanimanja u selima Banata, on uz čoveka često prikazuje ambijent u kome glavni subjekat obitava. Ostaće upamćen po portretima iza kojih se proteže seoski put, koji vodeći pogled ka nedogledu, rađa u gledaocu razmišljanja o čoveku i njegovoj sudbini. Taj konkretan čovek i taj konkretan put Steva je pretvorio u simbol onog opšteg što čini čoveka posebnom vrednošću, a put u simbol života koji ima svoj početak i svoj kraj, ali i nepoznanicu u pogledu onoga šta se zapravo dešava iza njegovog kraja. Ti Stevini ljudi deluju kao spomenici, skulpture urezane u samo vreme, koji putujući s njime praktično postaju neprolazni.

Niko ne može poreći činjenicu da je s tim portretima Steva usavršio ali i nametnuo svoj originalan i uvek prepoznatljiv stil. Tim fotografijama, koje imaju razrađen i raspevan fotografski rukopis ne može se dati nikakva primedba niti sugestija. One su same za sebe uzor i škola o tome kako nešto treba snimiti i kasnije obraditi i prezentovati. Na tim fotografijama dominira glavni subjekt sa nekim detaljem koji govori o njemu i ništa drugo ne odvlači pažnju. Nijedna fotografija, pa čak i kada je grupa ljudi u pitanju nema suvišne elemente koji bi glavnoj sceni konkurisali i dali mogućnost dvoznačja ili besmisla. Da bi to postigao Steva uredno zatamnjuje te viškove, nebu daje dramatičnost i slično. Stevine fotografije su zaista promišljena i konačna autorska kreacija. Nisu to slike iz porodičnog albuma sa šarenim bojama.

Paor iz Gradinovaca, Moja zemlja, Piccolo, Bezbrižnost, Glavni kolosek, Predgradje, Dve kere, Seoba, Beli luk, Kupačice iz Omoljice, već samim naslovom govore sve o vremenu u kome su snimljene, a Steva je uvek savesno zapisivao gde i kada je svaka njegova fotografija nastala.

Steva je često bio i na najopasnijim mestima kao što su čuvene demonstracije 9. marta. Odatle potiču zaista antologijske fotografije kao što su JURIŠ i NADA. NADA je neizbrisiv simbol tog vremena, kao da je reč o samoj Jovanki Orleanki, i predstavlja remek delo u oblasti life fotografije.  

Fotografija kojom je Steva na mnoge presudno uticao je fotografija iz 1982. godine. koja se zove Baća. Da nije snimio nijednu drugu, ova fotografija bi bila dovoljna da ga svrsta u najbolje fotografe našeg vremena.

Steva Sekerić je osnivanjem foto kluba Centar za foto i filmsku kulturu Srba u kome su članovi fotografi svih nacija i vera, otvorio novo poglavlje u srpskoj fotografiji, jer su njegovi članovi odmah osvojili brojne nagrade na domaćim i stranim foto konkursima. Svojim blagim, humanim i autorativnim pristupom, on je uticao na novu, mlađu generaciju fotografa, a svojim velikim fotografskim opusom ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj fotografiji. Iznad naglašenog realizma, Steva je na samo njemu znan način, svakoj fotografiji dodavao jednu poetsku i umetničku auru. Na taj način je i sam živeo i po tome ćemo se sećati i njega i njegovih fotografija.

U našim čestim druženjima, voleo sam da se šalim, da ćemo jednoga dana naš, sada širom sveta poznat foto klub, jednoga dana zvati njegovim imenom. On bi se na to, naravno, samokritično smejao na onaj samo njemu svojstven lalinski način. Sada, kada naše radosne živote kosi ovako tužna vest, to se nameće samo po sebi kao činjenica. Steva je to zaslužio svojim celokupnim delovanjem negujući svoj uzvišen stav prema fotografiji i ljudima koji se njome bave iz ljubavi.

Ove godine dobio je prestižnu plaketu koja nosi ime takođe preminulog fotografa iz Valjeva Đorđa Bukilice, a sada se već i po njemu može ustanoviti neka nova nagrada u okviru Foto saveza Srbije. 

Najveći broj svojih radova Steva Sekerić je objavio na interenetu na ovoj adresi: http://www.balkanphotocontest.com/index.php?menu=5&usrID=7795

Ako odvojimo malo svog slobodnog vremena i izložimo se uticaju njegovih fotografija, ne samo da ćemo otkriti da on i pored mračne materijalne istine fizičkog nestajanja, nastavlja svoj stvarni duhovni život, već ćemo i pobediti činjenicu materijalne prolaznosti i osetiti svu snagu duha stvaralaštva, kome i sami težimo.

Dragan M. Babović, Drbach

drbach