Studenti javljaju
10. 10. 2011
Ne volim devedesete!
Beograd - Devedesete većina ljudi u ovoj zemlji, sasvim sam siguran u to, pamti po krvavom raspadu zemlje, bombardovanju 1999. godine, nemaštini, inflaciji i izolaciji, tako da ne znam kako je neko mogao da se seti da organizuje "muzički spektakl" paradoksalnog naslova "Volim devedesete" i da mladi ljudi, koji su svakako osetili devedesete, to podrže i uživaju u tom "spektaklu".
Pogledao sam maločas sajt Blica gde je u anketi na pitanje: "Šta vam je asocijacija na devedesete?" više od 70 odsto ljudi reklo da ih pamti po nemaštini, ratovima i beznađu, a oko 20 odsto po turbo folku i modi.
Reinkarnaciju tog "muzičkog" pokreta mogli smo videti u izveštajima sa koncerta "Volim devedesete" gde se okupilo, kažu, 10.000 ljudi da bi videli neke od aktera iz tog vremena, koji se nisu stideli i nisu bili gadljivi na pare tadašnjeg režima koji ih je plaćao za nekakve nastupe. Neke i za pesme opevane u čuvenim kampanjama Jugoslovenske levice odbegle udovice Mirjane Marković.
Jedna od tih pevačica je izjavila da su devedesete imale dobar ritam. Jesu, ali ne u Srbiji. Tačnije ritam koji je bio dobar u to vreme u Srbiji, nastao iz bunta prema nemaštini, tadašnjem režimu i ratu, nije naišao na veliki broj obožavalaca kao užas viđen na nastupu "Volim devedesete".
Tada su nastali zaista odlični bendovi, neki od njih su i danas aktivni. Neki iz osamdesetih su preživeli devedesete i prave dobru muziku i dalje.
Ne verujem ni da je mislila na gomilu stranih bendova koji smo gledali zahvaljujući piratskom emitovanju MTV-a. Na grandž i brit pop.
U Areni su se u subotu pojavili likovi koji su pevali "Oči boje duge", "Idemo na mars", "200 na sat" i slično i to nazivaju muzikom. Tužno je što su se okupili i mladi ljudi kojima roditelji očito nisu dovoljno ukazali na bezbeđe tih devedesetih.
Srbija. Brzo se zaboravlja.
To su, samo da podsetim, bile godine sankcija, krvavih ratova, izbeglica...Naša braća, prijatelji i poznanici su odlazili u ratove ne dobrovoljno, već ih je neko priseljavao. Većinu njih. Nestašica. Bede. Šverca. Krađe.
Decenija je završena Nato bombardovanjem. Tada su ljudi ginuli, a ti denseri i razni drugi su na trgu u Beogradu pod nekakvom oznakom "target" prkosili. Za dobru lovu.
Gomila ljudi je odlazila u inostranstvo u potrazi za boljim životom. A mi koji smo ostali živeli smo izolovani. Posledice toga plaćamo i danas. Nisam siguran da ih plaćaju i ti denseri i turbo folkeri.
U kulturi življenja i "stajlingu" ne želim da pričam. Kajle, trenerke, air maks i pištolj.
Ne volim devedesete!
1komentari na temu "Ne volim devedesete!"
Slazem se
U potpunosti se slažem sa piscem ovih redova. Nisam siguran, mislim da je i sam naziv devedesete pogrešan. Mislim da se period koji bi obuhvatio naziv DEVEDESETE odnosi na dekadu od 1980. do 1990.godine, a ne i posle. Ono na šta bih ja hteo da se osvrnem isnpirisan ovim odličnim člankom je to da je muzika pretrpela mnogo promena od momenta kada su školovani kompozitori prestali da komponuju lepu muziku, a to je s početka dvadesetog veka do danas. Prosto nećete naći nijednu lepu kompoziciju za klavir koja traje tri minuta, a koja bi bila rado slušana kao Betovanova Mesečeva sonata ili recimo sva Šopenova klavirska muzika. Kod nas jedino Ohridska legenda može da se navede kao jedna od rado slušanih ozbiljnih kompozicija. Ljudi imaju potrebu za lepim, pa pošto su se kompozitori okrenuli na drugu stranu, otvoren je veliki prostor za amatere kao što su bili Bitlsi i sve grupe posle njih, u kojima su, kao i danas, svirali uglavnom autodidakti.
Međutim, dobro je to što su upravo oni pomerali granice muzike, kao što su fotografi amateri pomerali granice u fotografiji. Stvoreno je toliko novih pravaca, novih sazvučja koja nisu bila ranije poznata. Ostala je, međutim činjenica, da kada posle pola veka čujete npr. temu iz Džems Bonda i jednu od tada najpopularnijih stvari Bitlsa, videćete kako sada tema iz Džems Bonda ostaje još uvek aktuelna, a Bitlsi deluju staromodno i prevazidjeno. A oni su onda u odnosu na muziku iz filma bili avangarda. Oni su svojom velikom muzikom pomerili granice i otvorili širok put za mnoge bendove. Kod nas su glavni problem u rok i popularnoj muzici, koja je bila imitacija zapadne pop muzike, bile reči. Naše reči imaju više slogova, kao kod Italijana, pa se nisu mogle pevati brze i dinamične stvari kao u Engleskoj, već više zabavne pesme sa širokim melodijama kao kod Italijana. Engleski jezik sadrži najviše reči sa samo jednim slogom. Grupa Bijelo dugme je prva prevazišla tu teškoću.
Na kraju da se vratim na one školovane kompozitore kojima je ispod časti da komponuju nešto jednostavno i lepo, jer bi im kolege na tome zamerile. Tako nije bilo nijednog kompozitora koji bi komponovao lepe arije za operske glasove, pa se u takvoj praznini pojavila grupa Tri tenora koja je izvodila samo popularne operske arije, pa jedan Bočeli, a kasnije i grupa Il Divo.
Šta je, međutim, najporaznije. Kada gledate sada ove čuvene Idole, Najbolji glas Srbije i Ja imam talenta, i vidite zaista mnogo talentovanih pevača i muzičara, te se zapitate od čega će oni živeti jednoga dana, prosto vam se zaplače. Uzmimo samo podatak da naši najbolji džez muzičari u našem jedinom zvaničnom džez orkestru imaju platu od svega 250 evra. Oni su pušteni da umru od gladi, a predstavljaju naše državno blago. Jer kada dodje neki od najpoznatijih svetskih džezera kod nas, samo ovi muzičari mogu da im izadju na crtu i da sviraju sa njima, tj. mogu da ih ravnopravno prate na koncertu. Uvek nema novca za one koji zaista vrede, a eto uvek ima za organizaciju tako velikih dogadjaja koji nemaju nikakvog muzičkog značaja. Umesto da držva ove ljude, kao i filharmoničare drži kao malo vode na dlanu, ona dopušta da jedan od najvećih svetskih dirigenata Zubin Mehta ne samo diriguje kod nas bez honorara, već i da da veliku novčanu donaciju našoj filharmoniji.