Studenti javljaju

26. 10. 2011

Saobraćajac

Beograd - Usred prepodnevne redakcijske gužve i uobičajenog ponižavanja uzaludnim pokušajima da naplatim zarađeno, rekoše mi kako me telefonom traži neki saobraćajac. Goca je u desku preuzela vezu, prosledila šktro informaciju Saši, a ona me upitala da li ću da preuzmem vezu.

Daj, odgovorih, misleći da sam opet zgrešio nekim saobraćajnim prekršajem.

Ovde  Dušan Matić, saobraćajac, sigurno me se sećate, razgovarali smo nekoliko puta u Carice Milice, reče pristojno, mada ni tada, a ni kasnije, uopšte nisam mogao da se setim o kome se radi.

Al, ko zna, pričam sa hiljadama, možda i desetinama hiljada, znanih i neznanih uživo, mejlom, fiksnim i mobilnim telefonom, već dva veka i dva milenijuma. Ko zna možda sam i sa saobraćajcem Mandićem.

Oslovi me čovek po imenu i prezimenu, pa upitah: „Izvolite, kako mogu da Vam pomognem?“

Kaže da ima veliku privatnu muku, sin mu Filip pao sa bicikla na neku armaturu „pokidao pola lica, 40 kopči moraju da mu stave“.

Pripade mi muka odmah od zamišljenog prizora, a on nastavi da je potrebno da hitno primi 10 injekcija „Meronem“, koje nisu na listi i ne daju se na recept, a preskupe su. On, kao dobija platu tek popodne, stvar je hitna, pa da li bih mogao da mu pozajmim 9.500 dinara da kupi injekcije.

Pitam gde je sada Filip, on neodredjeno odgovori „u institutu, ali evo sada ga prebacujem na rekonstruktivnu hirurgiju“. Dajte mi broj telefona, javiću Vam se za desetak minuta. Reče broj odmah.

Ako je sve ovo stvarno, naprosto moram da pomognem, makar i neznancu, dete je u pitanju. Ako je prevara, smisliću već nešto.

U Srbiji su prevare, i materijalne i moralne, dovedene do savršenstva. Ne samo da su svakodnevna pojava, nego i „vrhunska vrednost“, idoli i uzori su prevaranti svake vrste. Ostali se vode kao budale. Posle se čudimo što je ovako. Meni beznadežno.

Rešim najpre da utvrdim da li te injekcije uopšte postoje, Krene Jelena da se raspituje, zove apoteke, postoje injekcije, i zaista su skupe. Pakovanje sa 10 ampula od po 500 mililitara je oko 8.000 dinara, dok ono sa amuplama od jednog grama košta više od 14.000. Nema ih, medjutim, svuda.

Jedva nadjosmo ovo manje pakovanje i to jednu kutiju, u apoteci „1.Maj“, Jelena odmah rezervisala, mada nismo znali koje pakovanje Mandić traži, sa većim ili manjim ampulama.

Pozvao sam ga telefonom. Od jednog grama, reče. Konačno, u nekoj apoteci u Kralja Petra, nađosmo i to pakovanje, 10 ampula 14.875 dinara. Da li može na račun? Može, svaka firma ima pravo, na ime solidarne pomoći, da potroši 28.000 bez oporezivanja.

Dajte odmah profakturu na faks.

Požurih da Matiću javim dobre vesti. „Eto, mi ćemo da Vam obezbedimo injekcije, dođite da to regulišemo“, zadovoljno sam mu saopštio, jedva čekajući da čujem odgovor.

Uzgred, da li znate gde smo mi, upitao sam, na šta on ko iz topa: „Znam, tu u Knez Mihailovoj, ali ne mogu da dodjem odmah, već za 45 minuta“. Bilo je 14 časova. U redu, čekamo Vas u 14.45. Važi, reče Matić i prekide vezu.

Odlučili da ne „puštamo“ fakturu dok ne vidimo da li će zaista da se pojavi. Pripremili i internu potvrdu da obostrano potpišemo o solidarnoj pomoći FoNeta njegovom sinu, da bi ostao neki trag o Matiću sa njegovim ličnim podacima i eventualnom broju legitimacije. Neka stoji.

Zadržao Ljubicu da ne ide kući, iako joj je radno vreme isteklo, e ne bi li odmah opišla u apoteku i donela injekcije, ukoliko se Matić pojavi i sve bude kako treba.

Uzalud smo čekali. Nije se pojavio ni do 15, ni do 16, ni 17 časova, ni do 18 časova. Posle sam morao da odem.

Očigledno je hteo novac, injekcije ga nisu ni zanimale. Ili, grešim dušu, možda se sada negde u bolnici bori da spase sina, pa nije mogao ni da javi da neće doći. Ne znam, nisam pametan. Čekaćemo ga mi i sutra...

Mator, a naivan što sam poverovao? Ako, opet bih. Ima i „pravih matića“, ako ovaj nije taj. Svakodnevno ih viđamo i, uglavnom, ne primećujemo.

 

.

Zoran Sekulić