Studenti javljaju
18. 12. 2011
Borko i Edita - Boro i Ramiz
Priština - Priština je jedan od najružnijih gradova u kojima sam ikada bio, kao i svaki grad bez reke, međutim tamo možete dobro jesti za male pare, ako ste fanovi Liverpula posetiti pab posvećen ovom velikanu engleskog fudbala, popiti odličan espreso i pričti na srpskom bez ikakvih problema.
Priština je pravi primer socrealističke arhitekture. Gomila ružnih, sivih, jednoličnih građevina. Grad je postao administrativni centar Kosova posle rata (Drugog svetskog). Tako da se u centru nalaze zgrade nekadašnje administracije, koje su preuzele sadašnje kosovske vlasti i međunarodna zajednica. Izgrađene su i neke nove zgrade, stare preuređene. Tu je i spomenik Skenderbegu, na kraju šetališta.
Tamo sam bio krajem novembra, malo pre američkog Dana zahvalnosti. Priština je organizovala i trodnevni program "Thank you USA". Da podsetim u gradu postoji spomenik nekadašnjem američkom predsedniku Bilu Klintonu, a na vrhu hotela Victory, gde sam bio smešten tokom boravka u Prištini, nalazi se mala verzija statue Kip slobode. Američke zastavice su ukrašavale šetalište tih novembarskih dana.
Kosovska Vlada je u punom zamahu izgradnje autoputa od Merdara do Vrbnice, puta koji će povezivati Albaniju i Srbiju. Izgrađeno je do sada šetdesetak kilometara, a plan je da se u naredne dve godine (ako se ne varam) završi svih 117 kilometara.
Moji prijatelji iz kosovskih medija predviđaju da će ista firma (tursko-američka), graditi i autoputeve po Srbiji. Videćemo.
Autoput se zove Ibrahim Rugova. Poštovanje prema preminulom predsednuku Kosova, koji nije dočekao proglašenje nezavisnosti jer je 2006. godine umro od raka. Njegova fotografija je na jednoj od zgrada u Prištini.
Priština je ružna i zbog činjenice da se u centru grada nalazi fudbalski stadion, što dovoljno govori o smislu za ukus onih koji se rešili da ga tu prave.
U neposrednoj blizini je i sportka hala, koja se u Jugoslaviji zvala Boro i Ramiz. Simbol prijateljstva Srba i Albanaca. Na njoj je već godinama fotografija Adema Jašarija, komandanta OVK ubijenog 2008. godine.
Moj prijetelj Arti, novinar Zerija, kaže mi da ovu halu, koja se se sada zove omladinski centar, mnogi zovu Borko i Edita. Asocijacija jasna.
Ispred je i skulptura Newborn, podignuta kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Na hiljade ljudi je do sada ostavilo svoj potpis.
U Prištini sam prvi put bio 2008. godine i prvi kafe u kojim sam ušao je bio "The Ninety One" pab. Bio sam i sada. Ovde većinom dolaze stranci, zbog toga imaju svež ginis ili kilkeni. Ovde se gleda fudbal. Pab je posvećen mom omiljenom engelskom klubu Liverpulu.
U Prištini na gotovo svakom mestu možete popiti odličnu kafu. Ne znam kako im to uspeva, ali ne mogu da omanu. Naravno možete popiti i pećko pivo, ali oni koji su ga konzumirali pre rata kažu da nije isto. Gužve u saobraćaju su ogroman problem, a u perifernim delovima grada često nema struje. To je slika koju pamtim i kada sam prvi put bio. Samo što je tada problema sa vodom i strujom bilo i u centru grada.
Nema komentara.