Studenti javljaju
16. 08. 2011
Buka oko Prajda
Beograd - Kao i uvek kada se u Srbiji govori o nečemu potpuno jednostavnom, prorade emocije i često se naglašavaju detalji (istiniti i poluistiniti) koji nemaju baš mnogo veze sa suštinom. Nažalost, ove godine tema je ponovo Parada ponosa iako se moglo očekivati da smo svi zajedno naučili makar nekoliko osnovnih stvari.
Seksualna orijentacija je jedan od mnogo identiteta koje imamo, isto kao što su to pol, uzrast, etnička pripadnost, poreklo, jezik, državljanstvo i sl. i bilo kakva diskriminacija u vezi sa nekim od ovih identiteta/osnova je zabranjena. Što se tiče izražavanja, možete odlučiti da neki od svojih identiteta izrazite na bilo koji način, ali i da odbijete da ih izrazite ili da se izjasnite kada vas neko upita. Tako je i sa nacionalnom pripadnošću, ali i sa seksualnom orijentacijom (prema našem Zakonu o zabrani diskriminacije).
Konačno, ako vam se sviđa da svoj identitet izrazite, to možete činiti u medijima, u javnom prostoru, pa i tako što ćete se sa drugim građanima izaziti svoj identitet ili se solidarisati sa onima koji zbog svog etničkog, seksualnog, jezičkog ili nekog drugog identiteta trpe bilo koju vrstu nepravde. To javno izražavanje putem nekog javnog skupa (u ovom slučaju Parade ponosa) je garantovano i Ustavom Srbije i velikim brojem međunarodnih dokumenata koji obavezuju Srbiju.Ovo ima veze sa članstvom u Savetu Evrope i UN,a ne sa nekim novim uslovom od strane EU. Naravno, EU itekako zanima da li Srbija svim svojim građanima poštuje ljudska prava i da li poštuje međunarodne obaveze.
Nažalost, jedan od osnovnih kvazi-argumenata je kako Paradu ne želi većina građana Srbije. Sasvim sam siguran da ogromna većina građana Srbije NE ŽELI i NE PODRŽAVA većinu javnih skupova na našim ulicama, pa nikome do sada nije padalo napamet da zabranjuje skupove radnika, malinara, nastavnika, Roma iseljenih iz svojih domova i sl. Naprosto, sloboda okupljanja je osnovno pravo, a ne stvar nečijeg ukusa i može se ograničiti samo okupljanje grupe koja ima nameru da širi govor mržnje, tuče građane, policiju i uništava imovinu, a ne skup na kome se na miran način iskazuje neki stav, ma koliko on bio nepopularan.
Mitske moći koje se pripisuju EU su sledeći problem. O izjavi gradonačelnika Đilasa ne treba polemisati jer bi se o tome koji su i kakvi tačno uslovi za ulazak u EU moglo pričati ceo dan, što se i čini na ogromnom broju konferencija. Ono što nije tačno je deo izjave da se Parade „ne održavaju ni u mnogim državama EU“ jer danas postoji samo jedna u kojoj to nije slučaj - Kipar (po broju stanovnika malo veći od Crne Gore). U svim ostalima državama EU, Parade ponosa se organizuju, a često i u više gradova. Štaviše, Parade ponosa se organizuju i u drugim ne baš toliko demokratskim državama (Belorusija, Moldavija), u Hrvatskoj je organiziovana ove godine po deseti put, a najavljeno je i održavanje prve Parade ponosa u Crnoj Gori. Pa ipak, svi ovi podaci nemaju nikakve veze sa Paradom ponosa u Beogradu, jer se ona organizuje zbog građana Srbije (bez obzira da li ih je 50 ili 5000), a ne zbog toga što „drugi imaju isto to“. Podaci o drugim državama (vest od danas: „Parada ponosa u Nepalu“) mogu biti samo od pomoći da se razume potreba svake manjinske grupe (ili jednog njenog dela) da svoj identiet iskaže i javno.
Poslednji argument je još čudniji. Naime, tvrdi se da se „izlaskom na ulice neće poboljšati položaj LGBT populacije“. U svakoj iole uređenoj državi, problemi se i ne rešavaju na ulici već u institucijama. Izražavanje svog stava na ulici ili organizovanje nekog sličnog protesta služi da bi se skrenula pažnja na neki problem, da bi se povećala vidljivost tog problema u javnosti ili u najekstremnijim situacijama da bi se izvršio pritisak na vlast.
Dakle, iako je tačno da se nijedan problem ne rešava na ulici, isto tako je tačno da bi bilo kakva indirektna ili direktna zabrana mirnog javnog skupa bila potpuno neprihvatljiva. Upravo suprotno, na primeru Parade ponosa 2010, postalo je vidljivo da je obaveza države upravo da se bori protiv onih koji koriste nasilje kao metod. Zbog toga je u pravu ministar Dačić kada kaže da se i drugi državni organi sem policije moraju uključiti i pružiti političku i svaku drugu podršku. Ovo je potrebno upravo zbog velikog broja huligana koji su napadali policiju (i hteli da napadnu učesnike) tokom Parade ponosa prošle godine. Da se to nije desilo, bila bi dovoljna jednostavna prijava javnog skupa, bez preterane konsultacije sa policijom, Gradom Beogradom i drugim državnim institucijama.
Nema komentara.