Studenti javljaju
Facebook 21. 09. 2011
Trošenje novca u Kruševcu
Kuda idu pare
"Sve pare odoše u Beograd", reći će vam čak i srednjoškolac koji bi da zvuči politički osvešćeno. Naše uši toliko su se navikle na pomenutu frazu,da su lokalni političari došli na genijalnu ideju. Kukaj na Beograd, a pare troši kako ti drago.
Ko će poverovati da i u kruševačkom kazanu itekako ima mrsne hrane, đakonija i lepih namirnica. Jedno sam naučio - dobra kuvarica i sa 500 dinara napravi ručak prste da poližeš, lošoj ne uspeva ni sa 5.000.
U poslednjih 10 godina budžet Kruševca je varirao, ali nikada nije bio manji od 20 miliona evra. Ove 2011. godine iznosi oko 23 miliona, što preko 90 odsto Kruševljana ne zna. Sva istraživanja pokazala su da ogromna većina građana, pretpostavlja da se veličina gradskog budžeta kreće između pola miliona i pet miliona evra.
Nakon što se uverite u to da u kruševačkom budžetu (ako ne računamo deficit) ima 23 miliona evra, prvo što vam padne na pamet jeste da tim parama vešt menadžer može da napravi neku opipljivu korist za grad. Odmah nakon toga upitate se gde smo mi u odnosu na ostale.
Raznorazne gradacije propasti Kruševca i kruševačke privrede ne mogu tako uverljivo da oslikaju njegovu poziciju kao što može poređenje budžeta sa budžetima Kragujevca i Inđije. Kragujevac kao grad u najbližem susedstvu, u centralnoj Srbiji, donedavno smatran i nazivan " dolinom gladi" i Inđija kao opština koja predstavlja sinonim moderno uređene lokalne samouprave naslikovitiji su primer za merenje. Kragujevac, prema popisu iz 2002. godine ima 180.000 stanovnika, Inđija oko 50.000, a Kruševac 131.000.
Smanjena privredna aktivnost i povećanje broja nezaposlenih u Kruševcu učinili su da u budžetu Inđije ima 270 odsto više novca po glavi stanovnika nego u Kruševcu. Poređenje sa Kragujevcem jednako je tragično - 227 odsto više para biće uloženo u jednog Kragujevčanina naspram jednog Kruševljanina. I da se ne lažemo, nije nam za to kriv Beograd ili nam barem nije najodgovorniji.
Obamrlost i nesposobnost kruševačkih političara u prethodnih desetak godina dovela je do potpune atrofije svih naših potencijala. Niti smo bili sposobni da animiramo nove investitiore, niti smo umeli da postojeće podstaknemo, niti smo imali "šlifa" da u Beogradu isposlujemo državne investicije.
No, da vidimo mi šta je sa ovim što imamo. Ko i kako krcka preostale kruševačke milione? Ako jedna porodica ima malo novca, šta je prvo što treba da uradi? Da li će sve što ima potrošiti u kafani, na letovanju ili će pokušati da uloži u mali porodični biznis? Ova pitanja su, dakako, više retorička jer samo potpuno sluđen čovek ne bi odabrao opciju tri. Ali varate se ako mislite da je kruševačka vladajuća klasa prošla ovo pitanje na kvizu.
Godinama unazad ona ne prihvata realnost, skrivajući se iza floskule da sve pare idu u Beograd. Svakog decembra kada pravi i planira budžet, ovdašnja vlast ne pita ni sebe, ni opoziciju, ni građane kako sa postojeća 23 miliona evra otvoriti neko novo radno mesto, kako podstaći grane privrede u kojima imamo realne šanse. Njeno jedino opterećenje je kako namiriti gradsku birokratiju i koalicione apetite. Mrvice sa stola padnu u ruke nekog zanatlije i poljoprivrednika, tek toliko da televizija može da pravi predstavu kojoj će aplaudirati vrhuška na vlasti.
Kako je moguće da baš u Kruševcu, koji onako jadno stoji u prvom grafikonu, gradska vlast može da finansira tako skupu administraciju? Ako u kruševačkom budžetu ima neuporedivo manje para po glavi stanovnika nego u Kragujevcu i Inđiji, pitam se kakava je pamet čoveka koji je odlučio da na kruševačku administraciju potroši ovolike milione evra.
Da ne bude zabune Kragujevac ne spada u gradove sa racionalnom administracijom, ali je neuporedivo razumnije pristupio trošenju gradskog novca od naše "političke elite". Da stvar bude gora, realne brojke, naspram ovih lepo upakovanih ѕvaničnih, daju još urnebesniju sliku o potrošnji kruševačke birokratije. Osim onoga što potroše gradska uprava, gradonačelnik i gradske institucije, postoje i subvencije javnim preduzećima.
Koliko god kroz budžet predstavljali da se subvencije troše za investicije i razvoj, realnost pokazuje da veći deo novca iz subvencija završi za pokrivanje plata zaposlenih u javnim preduzećima. I ne samo to, kad se svode računi, brojne gubitke gradskih javnih preduzeća pokriva gradski budžet. Kad predstavnicima vlasti saspete u lice da gradska administracija zapravo troši skoro pola, a ne 30 odsto budžeta oni razgorače oči i razbesne se. To je ipak samo vešta gluma jer dobro znaju da osim 8,5 miliona evra prikazanih jasno, potroše još oko 2,5 miliona na servisiranje preglomaznog partijskog kadra po preduzećima od opšteg značaja.
Ako tome dodamo da budžeti Istorijskog arhiva i Kruševačkog pozorišta, na primer, imaju egzotične stavke poput "materijala za obrazovanje, kulturu i sport", da čitav niz javnih institucija troši novac na "materijale za obrazovanje i usavršavanje zaposlenih", "usluge informisanja" i slično, možemo mirne duše konstantovati da se više od pola kruševačkih para "sljušti" na razne potrebe kruševačke birokratije.
Da bih se zadržao u okvirima objektivne činjenične analize neću iznositi sudove o kvalitetu rada i usliga ovih institucija. Samo želim da upitam:
1. Kakvu smo to kulturu kupili sa skoro 2,5 miliona evra koliko plaćamo institucije u čijem opisu posla je kultura? Imamo li neku manifestaciju po kojoj nas prepoznaju, makar u Srbiji, kad već nemamo nešto zbog čega bi svet dolazio kod nas?
2. Na kom nivou je usluga u vrtićima? Kakvi su kruševački standardi kada je u pitanju broj dece po vaspitačici u odnosu na standarde u normalnim zemljama? Koji procenat od ova nepuna četiri miliona evra zaista ode deci i vaspitačicama?
3. Šta to dobro rade gradska skupština i uprava za 5,5 miliona evra? Koje su to važne strateške i operativne odluke donela ova tela? Šta bi se loše dogodilo Kruševcu ako bi za istu namenu izdvojio duplo manje para?
4. Na šta liči kruševačka infrastruktura, pogotovu ona na selima, kad već Direkcija potroši više od 4 miliona evra?
Niz ovakvih pitanja može se još energičnije postaviti apsolutno svim gradskim preduzećima i institucijama a stvari izgledaju još mračnije i teže kad se uđe u sam način trošenja.
Kada vidite da se Kruševac odrekao celokupnog prihoda od parkiranja i 80 odsto prihoda od zakupa gradskogposlovnog prostora da bi se plaćale plate stranačkih upošljenika u samo jednom javnom preduzeću (čitaj "Poslovni centar") postaje vam jasno da smo stvarno vrlo srećni što još postojimo.
I tako se vratismo na retoričku dilemu sa početka priče. Preostali kruševački milioni troše se svuda sem na jedinu namenu koja bi zaista odgovarala potrebama malaksalog grada sa uništenom privredom i rekordnom nezaposlenošću. Sve ekonomske analize kažu da izlaz iz katastrofe možemo tražiti u razvoju moderne poljoprivrede i prerađivačkih kapaciteta, u opredeljenju ka seoskom, verskom i drugim vidovima kontinentalnog turizma, kao i u podsticanju zapošljavanja u sektoru malih preduzeća.
Koliko se kruševačka vladajuća elita pretrgla u ulaganju u pomenute oblasti privrede najbolje govore podaci iz budžeta. Posmatrajući koliko novca za koju namenu trošimo reklo bi se da živimo u presrećnom gradu bez egzistencijalnih problema. Udruženja građana ispadoše četiri puta važnija nego poljoprivreda i tri puta važnija nego otvaranje novih radnih mesta. Na samom začelju, podsticaj otvaranju novih radnih mesta dobio je novca koliko i Radio-televizija Kruševac, dok je razvoj poljoprivrede ovoj vladajućoj garnituri bio još nevažniji.
Što je najgore, kruševačka vlast predviđeni skromni novac za razvoj poljoprivrede nikada zaista ne dodeli seljaku. Pare iz Fonda dele se isključivo kao podsticaj za uzimanje kredita, pa poljoprivrednici takvu pomoć bez velikih dilema odbijaju.
Nema komentara.