Studenti javljaju
01. 03. 2013
Zašto ne verujem državi
Beograd - U skladu sa vašim pozivom građanima da, pored ostalog, ponude svoje viđenje stvarnosti, pišem vam o tome zašto me je slučaj kontaminiranog mleka, koji je, nažalost, samo vrh ledenog brega, doveeo u situaciju da ne verujem državi, na koju sam ogorčena.
Odluka Vlade da promeni Pravilnik o dozvoljenoj količini aflatoksina u mleku sa 0,05 na 0,5 mikrograma po kilogramu pokazuje način na koji se u ovoj zemlji ne rešavaju problemi.
Ako sutra neko ispitivanje pokaže da je količina aflatoksina 0,10 ili 0,15 miligrama, Vlada će “rešiti” problem tako što će podići granicu sa 0,5 na 0,10 ili 0,15 uz olako dato, nigde publikovano obrazloženje, u formi usmene izjave resrnog ministra (!) da su “naučne ustanove potvrdile da je to, u stvari, bezbedno”! I niko zbog toga neće odgovarati, a na stub srama biće postavljen onaj ko je obelodanio da je car go!
Frapantno je da ovim povodom - povodom ozbiljnog ugrožavanja zdravlja ljudi, prevashodno dece, kojoj je mleko neophodno, Skupština Srbije nije našla za shodno da raspravlja ni tri nedelje pošto je afera izbila! A te ljude tamo birali su građani Srbije i dobro ih plaćaju da, pored ostalog, vode računa i o tome da lio je i kako kontrolisana zdravstvena ispravnost hrane koju jedemo.
Da nije pukla afera o toksičnom mleku u Hrvatskoj, i u drugim državama bivše Jugoslavije, i dalje bismo imali pravilnik sa 0,05 mikrograma, a ko zna koliko bismo otrovnih materija preko te granice unosili u organizam? Jer, sada je očigledno da nikakvog ispitivanja nije bilo. Uostalom, ko zna koliko ih i sad unosimo, kad nam je glavni dokaz zdravstvene ispravnosti i kvaliteta izjava: majke mi zdravo je, evo i ja pijem i moja deca piju!
Katastrofalna je činjenica da ova Vlada, umesto da se ozbiljno, i po svaku cenu, uhvati u koštac sa problemima, posebno strateškim kakvi su ovi koji se odnose na kvalitet hrane u Srbiji, ne samo mleka, stvari “rešava” paprološki, formalno, stihijski, bežeći od njih I stavljajući ih pod tepih. Kad iskrsne afera, stupa na scenu teorija zavere po kojoj je uvek kriv neko drugi. Strani plaćenici, politički zaverenici, onaj ko je provalio da nešto, tačlnije ništa, nije u redu, uvoznički lobi, iako još niko nije objasnio, sve i da je oko mleka bilo maslo GMO lobija, ko je u tom lobiju i kako bi ostvario svoje zaverenično uvozničke planove pored ovakve narodne vlasti koja drži i Skupštinu i Vladu i inspekciju i carinu i policiju…sve kontroliše i ništa ne može da joj promakne.
Posle ovog s mlekom, apsolutno više nisam sigurna kakav je kvalitet onoga što sam primorana svakog dana da kupujem.
Državi, nažalost, ništa ne verujem!
To nema veze sa strankom ili strankama na vlasti, već sa autoritetom države koji je, iz kojekakvih razloga godinama sistematski uništavan u svim segmentima. Od politike, skupštinskog cirkusa, najblaže rečeno sumnjivog obrazovanja nekih ljudi na značajnim državnim položajima koje su naprasno stekle diplome fakulteta za koje je malo ko čuo, namerno zataškanih brojnih afera u kojima su učestvovali političari, preko obogaljenih policije, vojske, raznih inspekcija, sanitarnih organa, kontrola, do distributera hrane i uopšte robe široke potrošnje kojima je glavni i jedini cilj da prevare kupca. Bilo prodajom manje količine robe umesto deklarisane, prodajom robe lošijeg kvaliteta od onog na deklaraciji, bilo neodgovarajućim, ekstremno visokim cenama, nesrazmernim kvalitetu.
Očito je da je kontrola kvaliteta i zdravstvene ispravnosti namirnica koje su na tržištu ili nikakva, da su papiri i deklaracije popunjeni tek onako, da bi formalno bili usklađeni sa propisima, ili je veoma slaba i selektivna. Očito je da se mnoge stvari postižu podmićivanjem, pretnjama i ucenama. Nemam poverenja da je ispravno išta što kupujem. Nikakvim deklaracijama, potpisima , pečatima, ustanovama ne verujem. Sumnjam čak i u kvalitet vode iz javnog vodovoda u Beogradu.
Pa, godinama je, na primer, u Srbiji najlošiji kvalitet benzina i dizela u regionu, ako ne i u Evropi, što su pokazale i zvanične analize, a cena je najviša. Država sve to zna, ali ništa ne preduzima. Naprotiv. Uverava nas da je gorivo dobro! Nije, prema tome, reč samo o životnim namirnicama, gorivu, već i o mnogim drugim stvarima kao što su zdravstvena zaštita, industrija lekova, standardi u raznim naučnim i tehnološkim oblastima, o pravosuđu… Jednostavno, na papiru je, često, sve kako treba (a na primeru mleka čak ni to nije) a u praksi - katastrofa.
Iz ovakvih nakaradnih okolnosti postoje dva izlaza. Ili da se pomirimo da subinom, uz jalovu utehu da znamo šta nam država radi, i da očekujemo da će se se jednog dana nešto promeniti, da će ovdašnju vlast Evropska unija uspeti da natera da se prema građanima odnosi kako dolikuje, ili da se selimo odavde. Ko može.
Nema komentara.