Studenti javljaju

28. 08. 2013

Šegačenje državom

Beograd - Izlaganje predsednika Srbije, Tomislava Nikolića, u Pekingu, emitovano sinoć, podsetilo me je na izlaganje Slobodana Miloševića, srpskog predsednika, pre 21 godine, u Atini (25.juna 1992.), jer imaju zajedničku karakteristiku - šegačenje državom koju predstavljaju! Bez obzira koliko Srbija bila u velikim problemima (i 1992. i 2013.), a jeste, to ne opravdava ovakva predsednička istupanja.

Milošević je predložio Grčkoj konfederaciju sa Jugoslavijom (!?), a Nikolić ponudio Srbiju Kini!

Pobogu!

Milošević, koji je bio predsednik Srbije, a Jugoslavija, koju je pomenuo, sastojala se tada od Srbije i Crne Gore,  rekao je:“ JA SAM uveren da bi JEDNA GRČKO JUGOSLOVENSKA KONFEDERACIJA bila, siguran sam, faktor velike stabilnosti u regionu, bila bi sigurno u interesu grčkog i srpskog naroda".

Nikolić, četnički vojvoda (titulu mu je 13. maja 1993. godine dodelio Vojislav Šešelj), a kako kaže - predsednik svih građana rekao je :”Ako zamislite evropski kontinent kao okean, MI SMO  kineskim rukovodiocima  PONUDILI SRBIJU kao ostrvo u tom okeanu. Na teritoriji Srbije mogu da smeste svoju robu, mogu da je proizvedu, i odatle da je prodaju širom Evrope”.

Milošević te 1992. nije imao ni pravo, niti ovlašćenje da drugoj zemlji nudi formiranje državne zajednice, ni sa Srbijom (čiji je tada bio predsednik), posebno ne sa Jugoslavijom (koja je imala svoje organe vlasti, makar i formalno)!

Nikolić ove 2013. nema ni pravo, niti je ovlašćen da nudi Srbiju za smeštaj robe,  proizvodnju  robe, ni kao ranžirnu stanicu bilo kojoj državi, pa ni Kini!

Po članu 112. Ustava Srbije,  nadležnost predsednika  je samo da predstavlja državu u zemlji i inostranstvu. Nijedna od ostalih sedam predsednikovih nadležnosti iz ovog ustavnog člana ne daju mu pravo da nudi državu ni za šta. Ni figurativno. Ni iz nužde. To bi predsednik Nikolić MORAO da zna. Posebno, kao odnedavno formalno visoko obrazovan čovek (Fakultet za menadžment potvrdio je da je šezdesetjednogodišnji Nikolić diplomirao na ovom privatnom fakultetu 2006. godine).

Nikolić (kao što ni Milošević nije imao 1992. ) nema ovlašćenje, ili nalog Skupštine Srbije, ili Vlade Srbije, da Kini, ili BILO KOJOJ DRŽAVI, kao ustavni predstavnik zemlje, ponudi Srbiju da postane  skladište tuđe robe, za proizvodni pogon  tuđe robe i distributivni centar te robe!

Milošević je rekao:”ja sam uveren”, i tako preuzeo odgovornost za to što je ponudio.

Nikolić to nije učinio. Rekao je: “mi smo ponudili”, pa je pitanje - ko je to “mi”, osim njega? Ako su članovi delegacije koja ga je pratila u Pekingu - malo je, i vrlo nedovoljno. Ako je to nalog Skupštine, ili Vlade Srbije - netačno je.

U žestokoj ekonomskoj krizi jesmo i vlast je, očito, spremna na sve (slično kao što je bilo 1992.) ,ali Skupština  i/li Vlada nisu, uoči Nikolićevog puta u Peking, raspravljali o Srbiji kao kineskom skladištu, proizvodnom pogonu i transportnom punktu u Evropi.  

O tome nije doneta nikakva odluka , niti je predsedniku izričito dato ovlašćenje (kao što nije, svojevremeno, ni o grčko jugoslovenskoj konfederaciji)  da nudi državu bilo za šta, i bilo za koju namenu. Naravno, da narod u Srbiji za to zna. Da je to objavljeno pre puta.

Zvanična Grčka 1992. godine  iz razumljivih , i razumnih, razloga nije reagovala na Miloševićevu ponudu. A ni on je kasnije nije više obnavljao. Valjda je shvatio.

Zvanična Kina već je odgovorila na Nikolićeve vapaje obećanjem da će Srbiji dati pet miliona dolara bespovratne pomoći (maliciozni bi rekli:nigde i ništa nema besplatno).Kineske firme već uspešno grade i rade po Srbiji, da ne pominjem kinesku “malu privredu - sve za 200 dinara”, i svaštarske kineske tržne centre po gradovima u Srbiji, u kojima pridaju robu o čijem je kvalitetu izlišno govoriti. Uzgred, bar u Beogradu, te kineske radnje ne izdaju kupcima fiskalne račune.

Načini na koje su Milošević i Nikolić sebe predstavili u očima međunarodne javnosti prevashodno  govore o njima.

Nevolja je, međutim, što stranci u njima ne vide njih kao likove, već državu na čijem su čelu,  i sve nas. Problem je, dakle, što to prilično utiče  na sliku o nama kao narodu, i o našoj državi kao pravnoj. Maliciozni bi, opet, rekli da ovakvi istupi i ponude, iza kojih izričito ne stoje zvanične odluke najviših organa vlasti u državi, predstavljaju ponižavanje  svoje  zemlje i naroda.

Pre 21 godinu, Miloševićev slučaj dospeo je do Ustavnog suda Srbije. Novinar Večernjih novosti podneo je tada inicijativu za ocenu ustavnosti predsednikove ponude  Grčkoj , uz napomenu da nije reč o pravnom, već političkom potezu, o kojem Ustavni sud ne raspravlja, ali - osim tog Suda on nije video instituciju kojoj bi se obratio. Kako je objavljeno u štampi godinu dana kasnije, ova inicijativa nije razmatrana upravo zato što je Miloševićeva ponuda bila  politički gest. Ali, makar je tada, u tim nedemokratskim uslovima, malo uzburkana javnost zbog jednog predsedničkog  poteza.

Sada bi trebalo da je drugačije. Trebalo bi da je država pravna, da je demokratija, da Skupština, sudovi, i druge institucije obavljaju nepristrasno svoje poslove, da svi, pa i predsednik, moraju da poštuju zakone i Ustav, baš kao što se pijan drži plota.

Trebalo bi…

Ili smo zaista izolovano ostrvo u evropskom okeanu (makar samo za Kinu), kakvim nas je predsednik Srbije predstavio!?

Aleksandar Tasić, foto FoNet