Studenti javljaju

13. 09. 2013

Crni život u Beloj Crkvi

Bela Crkva - Zgrada stare austrougarske kasarne, na puškomet od glavne ulice. Zpuštena. Bez prozora. Dronjava ćebad krije unutrašnjost. A na mestu gde su nekad stajala dvokrilna drvena vrata, kroz koja su marširali vojnici Marije Terezije - rupa. Kapija ili "ajnfort" završila na lomači beskućnika. Posle su prešli na vrata, prozore, grede, kablove, cigle...Na kraju hodnika pokvarena česma. Danima curi voda, a sa njom i novci iz kase siromašne Bele Crkve.

U prizemlju zatičem  Zoricu Nemet. Priča da je tu utočište našla od razjarenog muža. "Ubo me nožem. Pobegla sam od njega sa Semjuelom..." pokazuje na dečaka od nekih pet godina.  Dodaje da je četvoro dece ostalo kod muža u Smederevskoj Palanci. U dve prostorije provučen električni kabl.U drugoj sobi, u kojoj spava sa majkom i dve sestre, uključen TV, a na stočiću mobilni telefon koji vazda izaziva znatiželju dečaka.

Pitam za struju.  "Imamo , kad nam je ne isključe.Nemamo para da platimo, ali ponekad, kad je hladno, uključimo i grejalicu.  Imamo i vodu, ali česma se pokvarila i niko neće da zameni gumicu. Ma sve su upropastili. Sve kradu, nose, čupaju kablovi, odnose vrata, prozore, prodaju...."

Mlada žena veli da je bolesna. "Padam na glavu, a oni kažu nije ti ništa. Ne mogu da radim.  Majka mi nije zdrava. Ima 51 godinu".

Zajedno sa porodicom Nemet u starom zdanju kasarne, živi još dvadeset porodica. Nemetova gnevno priča da uništavaju sve što im dodje pod ruku u zgradi koja je nekad bila "vrlo lepa".

Čim kročite u dugačke hodnike zapahne vas smrad urina i ljudskog izmeta. Isto je i na spratovima. Gomile djubreta i smrad. Ponekad ovde navrate narkomani. Tamo gde su nekad bili plafoni, ostale su poneke od nosećih greda .

Prostrano dvorište pretvoreno u veliku deponiju. Njom caruju pacovi. Belocrkvani kažu da su veliki kao mačke. Vide ih kad pretrčavaju na pijacu prekoputa.

To su slike crnog života u Beloj Crkvi.

 

Slobodan Dukić, tekst i fotografije